metaonia ili preumljenje

Autor: mr Srđan Sremac
Tyndale Theological Seminary, Amsterdam

Blagoslov svog sopstvenog života čovek nikad ne nosi u sebi.
Bela Hamvaš

    Na samom početku postavlja se pitanje da li postoji uopšte potreba za jednim ovakvim tekstom. Da li je obraćenje dovoljno i na pravi način prisutno u teologiji i životu vernika i crkve? Da li je sve rečeno o ovoj temi, pa svaki novi pokušaj ukazivanja na ovaj fenomen predstavlja samo ponavljanje već izgovorenog ili nam je neophodno neprekidno ukazivanje na jedan od najbitnijih činilaca sveukupnog duhovnog života?   

    Neki prave razliku između reči obraćenje (preobraćenje) i konverzija. Smatrajući da se značenje reči obraćenje odnosi na nekog ko je bio nevernik, a potom se preobratio u vernika (mada se o obraćenju može govoriti i u slučaju okretanja od religioznog uverenja ka neverovanju), dotle se pod terminom konverzija podrazumeva prelaz iz jednog oblika ispovedanja u neki drugi. Takve i slične konverzije (obraćenja) po sebi nisu nužno isto što i konverzija o kojoj će ovde biti govora; ona takvu konverziju, ili već učinjeno pretpostavlja ili bar u sebi uključuje. Stoga, neću praviti razliku između pojmova konverzija i obraćenje već ću ove reči koristiti kao sinonime.

    Šta je obraćenje ili konverzija? Bilo je mnogobrojnih i raznovrsnih pokušaja da se dâ definicija religijske konverzije, ali do sada nije predložena ni jedna koja bi bila sveobuhvatna i pokrila sve bitne elemente ove pojave, a u isto vreme bila kratka, jasna i svima shvatljiva. Dugogodišnje proučavanje tipova religijskih konverzija i dugo traganje za univerzalnom definicijom pomenutog fenomena nije urodilo opšte prihvaćenim naučnim koncenzusom. Na ovom mestu želim da govorim o biblijsko-teološkim aspektima obraćenja, zato će moja pažnja biti usmerena na svetopisamsku paradigmu obraćenje i teološke implikacije iste, te stoga neću ulaziti u područje psihologije i sociologije religije (o psiho-socijalnim aspektima konverzije više sam govorio u knjizi Fenomenologija konverzije 1). 

     Konverzija ili obraćenje je dinamičan proces u kome čovek prihvata versku, filosofsku ili političku doktrinu koja menja njegov dotadašnji pogled na svet. Hrišćansko obraćenje jasno i nedvosmisleno predstavlja konstantan proces promene i transformacije čovekovog sveukupnog bića (conversio continuata). Ono je ujedno život jer život je promena, ostvarivanje – beskonačan proces.

     Obraćenje u religijskom judeo-hrišćanskom kontekstu znači odvraćati se od onoga što je zlo i okrenuti se Bogu. U svom izvornom značenju obraćenje pripada biblijskom govoru o spasenju čoveka. Kao proces spasenja, obraćenje prožima ljudsku egzistenciju u svim aspektima života i duhovnog razvoja. U Svetom pismu se ne obrađuje tematski nego povezano sa situacijom, ne indikativistički nego imperativistički.

    Reči kojima se u Bibliji izražavaju pojmovi obraćenje i pokajanje stekle su svoje značenje produbljivanjem pojma greha. U Starom zavetu za obraćenje se najčešće upotrebljava pojam šuv (shubh) kojim se označava povratak, vraćanje, promena puta i obnova. U svom religijskom smislu taj izraz označava potpun preokret, odvraćanje od nečega i priklanjanje nečemu. Ovom glagolu pripada i momenat ponavljanja. Prema tome, obraćenje, u teološkom smislu, znači odvraćanje, prilaženje, povratak, ono označava trajni čin čitavog čoveka, u kojem on ostavlja dosadašnji pogrešan smer vlastitog životnog puta, okreće se Bogu i vraća se istinskom odnosu sa Bogom. Još jedan pojam koji se koristi u Starom zavetu za obraćenje je reč nicham, koja služi za iskazivanje dubokog osećanja tuge i žalosti.

    U Novom zavetu, reč epistrophe se prevodi rečju obraćenje. Zapravo, postoje tri srodne grupe reči koje iskazuju koncept obraćenja: epistropho, metanoe i metamelomai. Prve dve grupe reči su slične u svom prenošenju ideje okretanja, promene smera. Kao što sam rekao, ideja okretanja je osnovna misao koncepta obraćenja. Međutim, postoje neke bitne razlike između ovih grupa reči. Epistropho je širi pojam; on definiše samo aktuelno kretanje. Epistropho uključuje, kako pokajanje, (metanoeo) tako i veru (pistis). Dok je metanoeo mnogo usredsređenija reč. Ona označava odluku da se neka osoba promeni. Metanoeo mora da se udruži sa verom (pistis) kako bi se ostvarila epistrophe.

    Treća grupa reči metamelomai označava osećanje žalosti osobe zbog grešaka. Usredsređuje se na prošli greh, grešku, dug ili promašaj, te se povezuje sa konceptom pokajanja. U Bibliji ova reč ima manje veze sa samom konverzijom koliko druge dve grupe reči. Pri egzegezi biblijskih tekstova treba imati u vidu sva tri navedena aspekta obraćenja. Oni se doduše razlikuju ali i nadopunjuju.

    U krajnjoj analizi, svetopisamska paradigma obraćenja predstavlja pokajničku i sveobuhvatnu promenu načina mišljenja, ponašanja, okretanja od greha i usmeravanje života prema Bogu. Sve ovo proističe iz vere bez koje obraćenje nije moguće. Nema sumnje da je vera po svojoj specifičnoj prirodi susret sa živim Bogom – susret koji otvara nove horizonte koji se prostiru daleko izvan granica ljudskog razuma. Sve ovo je nezamislivo bez pomoći Duha Svetog koji je dinamična stvarnost koja preobražava i obnavlja (renovationem Spiritus Sancti)2 čovekov duh iznutra. Duh Sveti osnažuje čoveka kako bi se suprotstavio sili greha. Na području greha počinje drama konverzije. Ogrehovljeno stanje pobeđuje se samo verom. Vera je neophodna da bi se izvršila tranzicija (neki teoretičari govore o obraćenju kao religijskoj tranziciji) iz jednog stanja u drugo stanje. Jedini pravi način koji ostvaruje ovu tranziciju jeste radikalan skok, totalnom promenom ličnosti, i rušenjem svih mostova greha iza sebe. Verom se ostvaruje obraćenje koje je najveće dostignuće ljudskog bića, jer je obraćenje jedino što može čoveku zaista doneti slobodu i pronalaženje njega samog. Zato, svako treba da pređe neku vrstu unutrašnje granice između starog i novog čoveka, između dobra i zla, između života i (duhovne) smrti. Stoga, sa sigurnošću mogu konstatovati, da je obraćenje potpuna realizacija religioznog života. Ono je događaj koji čini duhovnu revoluciju i životnu tranformaciju. Vernik jedino što može da kaže: Bog se dogodio u meni! Pokajanje i vera zahtevaju se i posle obraćenja. I jedno i drugo su deo Božijeg proglasa ljudskog spasenja - poziva na doživotnu hristolikost. Obraćenje je trajno i potpuno jedino ako je prožeto pokajanjem i verom. U Bibliji obraćenje nije predstavljeno samo kao mogućnost, nego prvenstveno kao potreba.

      Zato, biblijska poruka je jasna: Nema obraćenja ka Bogu bez Isusa Hrista! Sam Hrist donosi mogućnost, a ujedno i zahtev za obraćenje. On je jedini koji čini promene. Nemoguće je ponašati se na novi način, a na stari način razmišljati. Zato metanoja zahteva kompletnu promenu čovekovog unutarnjeg bića.   

    Hrišćanske denominacije su često neodređene i nemaju jasno artikulisanu definiciju konverzije. U katoličkoj i pravoslavnoj tradiciji obraćenje se povezuje sa sakramentom krštenja i pokore (pokajanja). Govori se da u krštenju osoba prima oproštenje greha. Međutim za grehe počinjene posle krštenja čovek mora da se vrati sakramentu pokore koja sadrži priznanje greha. Zato se taj događaj posmatra kao drugo obraćenje, koje čoveku vraća dostojanstvo učestvovanja u liturgijskom životu crkve. Treba reći da za savremene katoličke teologe obraćenje nije puki obredni čin nego egzistencijalni proces, pa se kao takav treba događati trajno. To znači da se krštenjem ne završava i ne iscrpljuje Isusov zahtev za obraćenje, jer Njegov poziv zahteva trajno, aktivno i stvarno obraćenje (conversio activa sive actualis). U protestantsko – evanđeoskoj teologiji koja želi da bude verna Svetom pismu, obraćenje ima dve dimenzije, božansku i ljudsku. Ono predstavlja prodiranje Božije milosti u život vernika, vaskrsenje iz duhovne smrti u večni život. Mišljenje većine protestantskih teologa je da je čovek aktivan u obraćenju, dok je pasivan u nanovorođenju. Analizom biblijskog diskursa i teoloških interpretacija različitih tradicija, može se zaključiti da obraćenje nije neko krajnje i konačno stanje, već početak procesa duhovne transformacije i početak razvojnog puta koji vodi do pune ″mere rasta visine Hristove″ (Ef 4:13), a sve je ovo ostvarivo suverenim i dinamičnim delovanjem Duha Svetoga. Stoga, obraćenje je nužan proces pokajanja, vere i ljubavi za konačnu pobedu nad grehom. Jer, bez pokajanja, bez Evanđelja i bez vere nema ni obraćenja. Krenuti putem metanoje znači krenuti putem oboženja i hrišćanskog savršenstva. Latinska izreka to najbolje opisuje: aversio a creature et conversio ad Deum – odvratiti se od stvorenja i obratiti se Bogu. Poznati Boga ne znači imati pojam o Njemu već podrazumeva susret s Njim u iskustvu vere i uspostavljanje ličnog odnosa i komunikacije. Prema tome staviti Hrista u centar svog života znači biti obraćen.

    Kao što je rečeno, obraćenje donosi duboke promene koje se pokazuju: u intelektualnom pogledu kao preuređenje sistema mišljenja, u emotivnoj sferi nastaje preokretanje značaja pojedinih emocija, dok su ciljevi i ideali bitno izmenjeni.   

    Obraćenje ima i vertikalnu (prema Bogu) i horizontalnu (prema ljudima) dimenziju. Ono je proces koji ima svoj početak i kraj. Zato je obraćenje susret sa Alfom i Omegom. Ono nema samo trenutni karakter (zemaljski) nego i konačan - večan. U ovome se očituje soteriološka dimenzija obraćenja.

    Smatram da obraćenje može biti autentično jedino kroz primanje autentičnog i objavljenog Boga. Integritet takvog iskustva veru činu realnom a pojedinca ostvarenim. Metanoja će se jedino doživeti u objavi Boga Živoga, u osobi Isusa iz Nazareta.

    Kroz proces obraćenja susrećemo Hrista i stalno se obnavljamo i preobražavamo dok rastemo u jedinstvu s Njime. Hrišćansko obraćenje je život u Hristu po milosti Duha Svetog, koji nas osnažuje da hodamo u veri, u nadi koja se temelji na veri i iznad svega u ljubavi koja je, kao punina vere, učestvovanje u zajedništvu sa Trojicom. Upravo zbog toga reč metanoja  sažima u sebi srž sveukupnog hrišćanskog života. U krajnjoj analizi cilj obraćenja jeste obuhvatniji, plodonosniji i zadovoljniji život, a ljubav prema Tvorcu je dinamična snaga koja ovo omogućava i povezuje čoveka sa Izvorom života. Stoga, danas možda više nego pre, potrebno je da pristupimo živome Bogu, nošeni snagom Duha u nadi parusijskog iščekivanja. I u tome je, čini se, zadnji smisao i cilj obraćenja. Obraćenje je događaj koji može čoveka da uzdigne do svetitelja. Obraćenje normira i formira ljudsku ličnost. Čovek ponovo otkriva samog sebe, otkriva imago Dei u sebi. U melanholiji postmodernog vremena obraćenje se nameće kao realna i nužna mogućnost.

Ključne reči: Obraćenje, konverzija, metanoja, vera, pokajanje.

1.    Sremac, Srđan, 2007, Fenomenologija konverzije: uticaj konverzije na promenu i/ili preobražaj ličnosti, Novi Sad: Centar za empirijska istraživanja religije i TF-NS, str. 15-51. 

Da li je moguće zamisliti nekog srpskog istaknutog političara kako kleči u spomen žrtvama u Vukovarskom memorijalu ili u Srebreničkom mezarju? Kolika je realna mogućnost da se u bližoj budućnosti unutar skupštinske procedure izglasa rezolucija o Srebrenici, koja je u proteklim godinama više puta stavljana na dnevni red i čije je izglasavanje uvek opstruirano i blokirano? Sve su ovo pitanja koja su našim vodećim političarima očigledno od marginalnog značaja ili sa druge strane, u njima bude velika nacionalna osećanja koja ih uporno ubeđuju da bi ovako nešto bilo ravno izdaji srpskih nacionalnih interesa i zastranjivanje od nacionalne svesti , te protivprirodan i blasfemičan  čin, koji je u krajnjoj liniji u potpunosti stran etosu našeg naroda. Ako je to zaista slučaj, onda se postavlja pitanje koliko smo mi kao narod duboko  zastranili u idolatriji sopstvenog indentiteta i poricanju odgovornosti,  kao i činjenice da sebe posmatramo u hroničnoj ulozi žrtve unutar globalnih geopolitčkih zavera.

Stvarnost je ipak nešto drugačija, zločini su se dogodili i dokazi za to postoje, ali takođe ostaje tužna činjenica da pojedinci koji su snose odgovornost za njih još uvek nisu privedeni pred lice pravde  i da isti još uvek od srpskog naroda prave taoce koji na sebi moraju nositi breme kolektivne krivice i osećaj srama zbog „herojstva“ onih koji su svoju viziju Srbije otelotvoravali kroz masovne grobnice, zakopane hladnjače, hiljade ucveljenih Srebreničkih majki, onih koji su oslobađajući Vukovar za sobom ostavili pustoš i grad duhova, sejući krvavo seme na Ovčarskim poljima.

Zar su ovo heroji? Zar oni treba da stoje pored Nemanjića, Obilića i Hrebeljanovića, pored Karađorđa i Sinđelića, Stepanovića i Mišića? Zar je pravoslavnu veru zamenila ideologija laži, šovinizma koji se krije u ruhu lažnog patriotizma? Kao eho odzvanjaju sada Dositejeve reči:

Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!

Ti vozdigni tvoju carsku glavu gore,
Da te opet pozna i zemlja i more.
Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice.

Ima li snage naša zemlja da se probudi  iz košmara u koji su je stavili oni koji su je zaveli i u koji su u ime njenog opstanka, svojih kvazipatriotskih iluzija i paranoidne histerije koju su širili, poveli ratove i njenu decu žrtvovali na oltaru srpskoga srama. Tamo gde su oni bitke vodili, tamo su ih izgubili, tamo gde su oni branili srpske interese tamo srpskog naroda više nema. Takvi  ljudi danas se veličaju za heroje i postavljaju na piedastal časti i poštenja. Isti oni koji su ubili heroja demokratskih promena jer su u njemu videli izdajnika i pretnju za sopstveni opstanak, nekoliko godina kasnije proslavili su njegovog ubicu i od njega napravili mučenika.

Imamo li snage kao narod i dovoljno mudrosti  da izaberemo da nas vode oni  koji su kadri priznati grešku drugih i zatražiti oproštaj i za ono što nisu učinili jer ih na to obavezuje krivica onih koji se zato nisu pokajali i onih koji se time i danas ponose. Za istinsko pomirenje je potrebno istinsko pokajanje i promena svesti koja dolazi iz promena sistema vrednosti, gde su heroji zaštitnici naroda i njihovih interesa a ne njihovi egzekutori, gde su poličari u službi građana a ne sopstvenih ideala i teritorijanih pretenzija, gde kao zemlja želimo biti deo porodice a ne balkansko siroče ili nečija zabačena pokrajna, gde je pravoslavlje vera krotkih, miroljubivih i dobronamernih ljudi, a ne onih koji ga prljaju demagogijom lažnog patriotizma i nacionalizma.

Čvrsto verujem da će naša deca odrastati u ovakvoj Srbiji, u Evropi bez granica i u zemlji bez stranaca. Na nama mladima ostaje da ovo i ostvarimo jer posedujemo potencijal da to učinimo, imamo legat na koje nas obavezuje naša opredeljenost ka ideji demokratije i obaveza koji imamo prema budućim pokoljenjima i što je najvažnije, dovoljno smo hrabri da to učinimo. Onda ćemo imati snage da se poklonimo žrtvama onih koji su nas njihovim zločinima učinili taocima i da okajemo greh onih čija krivica na ime, dostojanstvo i svetlu istoriju našeg naroda utkiva slovo srama.