Povratak oproštajnica

    Kako javlja informativna služba BBC-a, poglavar Rimokatoličke crkve, Papa Venedikt XVI je povodom proslave godišnjice 150. godina od pojavljivaja Deve Marije u Lurdu, ponovo uspostavio upotrebu posebnih "indulgencija", takozvanih oproštajnica. Hodočasnici koji budu posetili ovo svetilište u Lurdu (Francuska) biće u prilici da prime ovaj dokument po kome se vreme provedeno u "čistilištu" znatno može smanjiti.

    Ne bih komentarisao ovu vest, već bi se ukratko osvrnuo na neke istorijske činjenice. "Indulgencije" ili oproštajnice su bili dokumenti koje je Rimokatilička Crkva u 16. veku  radi otkupa greha prodavala narodu. Da budem precizniji, oproštajnicom su se mogle  otkupiti godine koje upokojena duša treba provesti u čistilištu, mestu u kojem se prema Rimokatoličkoj soteriologiji (nauci o spasenju) čovek iskljupljava za grehe koje za koje se nije pokajao u toku ovozemaljskog života.

    Iza toga je stajao jasan i nedvosmislen motiv  finansijske i lične prirode, tadašnjeg poglavara Rimokatoličke crkve pape Leona X, koji je hteo tim novcem prikupiti sredstva za obnovu velelepne bazilike Sv. Petra u Rimu i time u simboličkom smislu ostati zapamćen kao obnovitelj Rimokatoličke vere. Papa je zaista započeo period "duhovne obnove" ali to neće biti ono što je on očekivao. Agresivna i manipulativna kampanja koju u periodu između 1516-17 širom Nemačke povodom prodaje oproštajnica vodio papin izaslanik Johann Tetzel, izazvala je snažan protest jednog nemačkog sveštenika avgustinijanskog reda, po imenu Martin Luther. Izražavajući svoj protest ovakvoj zloupotrebi crkvenog autoriteta i nizom drugih pitanja dogmatske prirode, zakucao je 31. oktobra 1517. godine na vrata crkve u Wittenberg-u, svojih čuvenih 95. teza. Ovaj događaj pokrenuće niz drugih događaja koje će kasnije usloviti stvaranje Protestanske crkve i period Reformacije. 

 

12/10,2007 Posted to Teologija

Comments (4)


Metanoia, odnosno preumljenje

    Metanoia (gr. μετανοῖα) je grčka reč koje u prevodu znači preumljenje, promenu uma, pokajanje. Reč se odnosi na duhovnu obnovu čoveka, proces duhovne katarze kroz koju čovek treba proći da bi stigao do svog bogomdanog naznačanenja, odnosno oboženja. Stvoren kao ikona Božija, predodređen je da postane podoban onome koji ga je stvorio, to jest, Hristu – bogočoveku kroz čije ovaploćenje dobija mogućnost da postane sličan Bogu. Drugim rečima, blagodareći Bogoovaploćenju, čovek po „usinovljenju“ ima mogućnost da postane ono  što je Sin Božiji po prirodi. "On je postao čovekom, da bi mi mogli postati bogom" kaže  Sveti Atanasije.
 
    Ali ne bih sada govorio o implikacijama duhovne promene na pojedinca, već o uticaju duhovne promene pojedinca na kolektivnu svet jednog naroda, u ovom slučaju, našeg, Srpskog naroda. Siguran sam da individualno preumljenje može dovesti do kolektivnog preumljenja čitave nacije, duhovne obnove celog naroda, koja nam je toliko potrebna. Zašto ovo govorim,  pa zar nismo proteklih pedeset godina živeli kao duhovni bogalji, odričići se svog nacionalnog i verskog identiteta, klanjajući se kultu antropocentične ideologije koja od čoveka napravila boga, a od svojih sledbenika stvorila usamljene monade bez identiteta. Komunizam je imao dalekosežne posledice na sprski etos, koje osećamo danas, pa tako dolazimo u situaciju da nacionalni identitet poistovećujemo sa verom, ili sa političkim opredeljenjem. Tako na primer, imamo pojam o pravom i istinskom srbinu koji mora biti isključivo pravoslavne veroispovesti i apriori ultradesničarski politički opredeljen, dok svi ostali (a to su srbi drugih veroispovesti i političkih opredeljenja) spadaju u kategoriju one čuvene i dobro poznate i izlizane fraze "domaćih izdajnika i stranih plaćenika". 
 
    Sve dok na ovakav način sebe podvajamo, ne možemo ni očekivati određeni ekonomski, socijalni, a kamoli duhovni prosperitet. Kako će naša zemlja izgledati u budućnosti, najviše zavisi od nas samih. Upravo od mene i tebe. Kolektivna promena počinje od invidudualne, jedna ideja rađa se u pojedincu i širi se dalje. Ovde dolazimo do naše iniijative, promeniti način razmišljanja i doživeti intelektualno preumljenje, jeste doprineti i kolektivnoj promeni. Mišljenja sam da je ovo moguće jedino onda kad svoju antropocentričnu perspektivu zamenimo sa bogocentričnom, i posmatramo sebe u odnosu na Boga. Dakle, živet kao hrišćanin znači istinski biti ljudsko biće, odnosno biti pripadnik čovečantsva koje se smisleno preobražava na putu ka Bogu kao suštvom bitstvu. Aristotel je davno rekao da: „svi ljudi po prirodi teže za znanjem“, dopunio  bih njegove reči i rekao bih da svi ljudi po svojoj prirodi teže za Bogopoznanjem, razlika je u tome što jedni toga postaju svesni, a drugi ne. Ovo je moja perspektiva preumljenja, to ne mora da bude i perspektiva drugih, ali sam ubeđen da ljudsko biće ne može ostvariti sebe, odnosno svoje naznačenje i objasniti problem sopstvene egzistencije bez Boga, čiji lik predstavlja i nosi u sebi. Čovek je biće koje putem svoje prirode unosi onostrastranost u sopstvenu egzistenciju, jer čovek, ne postoji radi sebe samog, on postoji za drugoga i vapije za drugim, on ne postoji sam od sebe, već mu je to postojanje dato.
 
Ovde se vraćamo na početak, soptveno preumljenje dovodi nas do kolektivne promene svesti. Počnimo promene od nas samih i shvatićemo  vremenom da te promene dovode i do promene onih koji žive oko nas. Zemlja u kojom živimo ostaje na nama mladima, kako će njena budućnost izgledati zavisi od nas samih...

11/29,2007 Posted to Teologija

Comments (27)