Ko je (bio) Zoran Đinđić?

ili "Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami“

Približavajući se petoj godišnjici od njegove smrti, naša zemlja sve se više udaljava od vizije i puta koju je on imao za nju. Nije to više Srbija reformi, promena, čiji je politički kurs jasno trasiran prema evrointegracijama – „na dobrom putu“, već Srbija koja ponovo postaje žrtva gordosti i egocentričnog nacionalnog zanosa i frenetične retorike koja prelazi Rubikon, ponavljajući istu grešku, na istome mestu, sa drugačijim akterima ali po dobro poznatom scenariju.

Ko je bio Zoran Đinđić? Politički disident, filosof, vizionar, idejni nosilac i protagonista demokratske epohe, revolucionar, pragmatičan državnik, taoc subverzije političkih partnera i difamacije od strane instruisanih medija, i na koncu, mučenik i žrtva ideološkog taloga srušenog režima i njegovog kriminalnog miljea.

Zoran je bio sve to, ali i mnogo više od toga. On je prošlost ali i budućnost demokratske misli i promena u našoj zemlji. On je personifikacija beskompromisne ali uravnotežene politike koja je težila da Srbiju ponovo dovede na mesto koje joj pripada i povrati njen ugled i značaj unutar Evropske političke scene. Zoran je pre svega bio neprikosnoveni politički analitičar, iz toga i proizilazi činjenica da su njegova rešenja bila objektivna, realna i izvodljiva. Za njega ni jedna tema nije predstavljala tabu, naprotiv , ona je bila motiv više da bude zastupljena u njegovom političkom programu. Zoran nije bio jedan od onih koji su stvari želeli da guraju ispod tepiha. Transparenta politika, nedvosmislen i jasan politički kurs bili su odlika ovo velikog političara i još većeg čoveka. Za njega je vladajuća struktura predstavljala dobro uređeno i organizovano preduzeće u kome svaki zaposleni daje svoj maksimum kako bi se obezbedilo ostvarenje definisanih ciljeva.

Simbolično, ali možda će se baš na dan petogodišnjice od njegove smrti raspisati vanredni parlamentarni izbori koji će do sada bez sumnje biti najznačajniji izbori od kada je u našoj zemlji uveden višestranački sistem. Sasvim je sigurno da će predstojeći izbori napraviti još veću polarizaciju na političkoj sceni i tako obrazovati dva snažna politička bloka između kojih će se voditi tesna borba koja će na koncu i odrediti evropsku perspektivu naše zemlje. Smatram da ovi izbori za naš narod predstavljaju ne samo svojevrstan ispit opredeljenja prema demokratskim vrednostima i perspektivi evrointegracija, već i poslednji pokušaj da se politički program koju je vodio pokojni premier počne ponovo sprovoditi i tako se nastavi tamo gde se stalo 12. Marta 2003. godine.

Zato je u ovom presudnom trenutku sudbina zemlje ponovo stavljena u ruke naroda, koji mora još jednom da pošalje jasnu poruku i evropi i svetu, da Zoranova vizija nije zaboravljena već da postoji ogromna većina koja je spremna da legat kojeg nam je ostavio pokojni premijer, sprovede do konačnog ispunjenja.

Na kraju, možda je bolje postaviti pitanje ovako: Kо је Zoran Đinđić? Za one koji dele njegovu viziju i ideju on nikada neće umreti. Sve dok bude bilo onih koji će sa istim žarom, energičnošću, elanom i pre svega željom da svoju viziju slobodne, demokratske i evropske Srbije beskompromisno brane kao što je to on činio ne štedeći i sopstveni život, on će biti tu, a njegovo ime i delo biće simbol, primer i večito nadahnuće za nastavak te iste borbe. I zaista, čudnom igrom sudbine, okolnosti su takve da će baš na dan kada su pre pet godina promene u ovoj zemlji zaustavljene, Srbija dobiti još jednu priliku da ih nastavi. Ne smemo propustiti ovu, možda i poslednju šansu da našu zemlju vratimo na put kojim ju je vodio pokojni Zoran. Odgovornost je dakle na nama, jer „ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami“.

03/10,2008 Posted to Politika

Comments (29)


Pitanje kolektivne krivice - 2 deo

Da li je moguće zamisliti nekog srpskog istaknutog političara kako kleči u spomen žrtvama u Vukovarskom memorijalu ili u Srebreničkom mezarju? Kolika je realna mogućnost da se u bližoj budućnosti unutar skupštinske procedure izglasa rezolucija o Srebrenici, koja je u proteklim godinama više puta stavljana na dnevni red i čije je izglasavanje uvek opstruirano i blokirano? Sve su ovo pitanja koja su našim vodećim političarima očigledno od marginalnog značaja ili sa druge strane, u njima bude velika nacionalna osećanja koja ih uporno ubeđuju da bi ovako nešto bilo ravno izdaji srpskih nacionalnih interesa i zastranjivanje od nacionalne svesti , te protivprirodan i blasfemičan  čin, koji je u krajnjoj liniji u potpunosti stran etosu našeg naroda. Ako je to zaista slučaj, onda se postavlja pitanje koliko smo mi kao narod duboko  zastranili u idolatriji sopstvenog indentiteta i poricanju odgovornosti,  kao i činjenice da sebe posmatramo u hroničnoj ulozi žrtve unutar globalnih geopolitčkih zavera.

Stvarnost je ipak nešto drugačija, zločini su se dogodili i dokazi za to postoje, ali takođe ostaje tužna činjenica da pojedinci koji su snose odgovornost za njih još uvek nisu privedeni pred lice pravde  i da isti još uvek od srpskog naroda prave taoce koji na sebi moraju nositi breme kolektivne krivice i osećaj srama zbog „herojstva“ onih koji su svoju viziju Srbije otelotvoravali kroz masovne grobnice, zakopane hladnjače, hiljade ucveljenih Srebreničkih majki, onih koji su oslobađajući Vukovar za sobom ostavili pustoš i grad duhova, sejući krvavo seme na Ovčarskim poljima.

Zar su ovo heroji? Zar oni treba da stoje pored Nemanjića, Obilića i Hrebeljanovića, pored Karađorđa i Sinđelića, Stepanovića i Mišića? Zar je pravoslavnu veru zamenila ideologija laži, šovinizma koji se krije u ruhu lažnog patriotizma? Kao eho odzvanjaju sada Dositejeve reči:

Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!

Ti vozdigni tvoju carsku glavu gore,
Da te opet pozna i zemlja i more.
Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice.

Ima li snage naša zemlja da se probudi  iz košmara u koji su je stavili oni koji su je zaveli i u koji su u ime njenog opstanka, svojih kvazipatriotskih iluzija i paranoidne histerije koju su širili, poveli ratove i njenu decu žrtvovali na oltaru srpskoga srama. Tamo gde su oni bitke vodili, tamo su ih izgubili, tamo gde su oni branili srpske interese tamo srpskog naroda više nema. Takvi  ljudi danas se veličaju za heroje i postavljaju na piedastal časti i poštenja. Isti oni koji su ubili heroja demokratskih promena jer su u njemu videli izdajnika i pretnju za sopstveni opstanak, nekoliko godina kasnije proslavili su njegovog ubicu i od njega napravili mučenika.

Imamo li snage kao narod i dovoljno mudrosti  da izaberemo da nas vode oni  koji su kadri priznati grešku drugih i zatražiti oproštaj i za ono što nisu učinili jer ih na to obavezuje krivica onih koji se zato nisu pokajali i onih koji se time i danas ponose. Za istinsko pomirenje je potrebno istinsko pokajanje i promena svesti koja dolazi iz promena sistema vrednosti, gde su heroji zaštitnici naroda i njihovih interesa a ne njihovi egzekutori, gde su poličari u službi građana a ne sopstvenih ideala i teritorijanih pretenzija, gde kao zemlja želimo biti deo porodice a ne balkansko siroče ili nečija zabačena pokrajna, gde je pravoslavlje vera krotkih, miroljubivih i dobronamernih ljudi, a ne onih koji ga prljaju demagogijom lažnog patriotizma i nacionalizma.

Čvrsto verujem da će naša deca odrastati u ovakvoj Srbiji, u Evropi bez granica i u zemlji bez stranaca. Na nama mladima ostaje da ovo i ostvarimo jer posedujemo potencijal da to učinimo, imamo legat na koje nas obavezuje naša opredeljenost ka ideji demokratije i obaveza koji imamo prema budućim pokoljenjima i što je najvažnije, dovoljno smo hrabri da to učinimo. Onda ćemo imati snage da se poklonimo žrtvama onih koji su nas njihovim zločinima učinili taocima i da okajemo greh onih čija krivica na ime, dostojanstvo i svetlu istoriju našeg naroda utkiva slovo srama.

01/16,2008 Posted to Politika

Comments (4)


Panslovenski mit i nacionalni elitizam

    Mit kao jedna od posledica subjektivne percepcije, narativne komunikacije i modela razmišljanja, predstavlja deo svake kulture i u manjoj ili većoj meri prisutnu komponentu u kreiranju etosa jednoga naroda i funkcionisanja njegove nacionalne svesti. Mit na neki način mistifikuje i transcendira indentitet naroda produbljujući njegovu ontološku dimenziju i doprinosi glorifikaciji i značaju uloge koju on ima unutar društveno - istorijskog konteksta u odnosu na druge narode i kulture.
 
    U odnosu na to, posebno je zanimljivo osvrnuti se na značaj i ulogu koju mit ima u našoj kulturi i percepciji naše društvene stvarnosti i stvaranju slike nacionalnog i duhovnog elitizma. Još od Kosovske bitke, primetna je tendencija mistifikacije samog događaja, gde bitka ona ne predstavlja samo presudan momenat u opstanku tadašnje Srbije, već putem svoje mitološke instance poprima  mahihejsko - dualističku konotaciju i tako postaje poprište sukoba između sila svetla i sila tame. Treba napomenuti i to da tendencija mitologizacije ne mora uvek da se razlikuje od empirijskih činjenica, čak šta više, Berđajev posmatra mit kao vrstu paralelne istorije, polazeći od Šelingove filosofske teze da mitologija predstavlja prvobitnu istoriju čovečanstva.
 
    Nije sporno da unutar svake kulturne matrice možemo pronaći mitološke obrasce koji određene događaje ili osobe u istoriji transcendiraju i pridodaju im mitološki značaj, međutim, postavlja se pitanje, da li je ovakva tendencija u našoj kulturi prenaglašena i ako jeste, kakve posledice to može imati po samu nacionalnu svest? Mitoligizacija naših istorijskih i kulturnih vrednosti i uloge kao naroda uopšte, svoju kulminaciju doživljava devedesetih godina i tako formira  deo naše nacionalne svesti do današnjeg dana. Primera radi, mitski pararelizam, jasan je i primetan je u čuvenom govoru Slobodana Miloševića na Gazimestanu, 1989. godine, gde u euforičnoj atmosferi prepunoj simbolizma sa Kosovskom bitkom, u ključnom momentu za opstanak srpskog naroda, ulogu Cara Lazara preuzima niko drugi nego sam Milošević. Ovako uzavreli srpski  nacionalizam počeo je prerastati u  šovinizam u našao se u ulozi ideološke demagogije, čije posledice svi znamo i osećamo danas.
 
    Potrebno je naglasiti da buđenje ovakvih nacionalnih strasti, poseduje i svoju „duhovnu dimenziju“, gde je nacionalni elitizam usko povezan sa verskim identitetom i duhovnim predodređenjem jednog naroda i samim tim predstavlja čvrstu komponentu koja vezuje ideju nacionalizma i duhovnog - verskog  elitizma. Još u 19. veku od nastanka slovenofilskog pokreta, i njegovih protagonista, u prvom redu Alekseja Homjakova, Konstantina Aksakova, Ivana Kirievskog, dolazi do stvaranja panslovenskog mita o jedinstvu slovenskih naroda, ujedinjenim pod vođstvom Ruskog cara radi oslobođenja od Otomaskog ropstva. Snažan antagonizam i tendencija dihotomizacije, prema Evropskoj, dekadentnoj, moralno i duhovnoj posrnuloj kulturi i njenim vrednostima koji se može pronaći u idejama ovoga pokreta može se naći i kod naših crkvenih mislilaca.
 
    Jasna tendencija postavljanja našeg naroda u položaj “duhovne aristokratije” izražena je u spisima Vladike Nikolaja, gde srpski i drugi pravoslavni narodi koji žive na Balkanu predstavljaju neku vrstu jedinog preostalog bastiona hrišćanske vere između duhovno propalog - "trulog" i krajnje sekularizovanog Zapada i paganskog Istoka . Tako je, kaže Vladika Nikolaj: “Politeističnom Istoku je teško verovati u čoveka. Materijalističnom Zapadu je teško verovati u Boga.” Pravoslavni Balkan iako geografski stoji između Istoka i Zapada, upravo stoji iznad Istoka i Zapada. Na taj način Vladika Nikolaj utelovljuje ideju „Nebeske Srbije“ i njenog kolektivnog naznačenja, Božijeg poslanstva srpskoga naroda, koji, kako kaže Vladika Nikolaj ima apostolski zadatak, i treba da “ privoli Istok krštenju a Zapad pokajanju”. Ovakav diskurs nastavio je njegov učenik,  jedan od najvećih teologa SPC, Justin Popović, koji je neretko ukazivao na pogubnosti koje nose evropske kulturne vrednosti: “Kome ćemo ići: evropskom čoveku ili pravoslavnom, svetosavskom Bogočoveku? Pođeš li prvom, pretvorićeš se u prolaznog moljca; pođeš li drugom, pretvorićeš se u besmrtnog tvorca...“ Na ovakav način nastavljena je tradicija nacionalnog  i panslovenskog mita o mesijanskom predodređenju slovenskih naroda koje se nastavlja do današnjih dana.
 
    Kada se ovakvoj složenoj konstelaciji, verskih i nacionalnih osećanja pridoda i komponenta snažnog zavereničkog diskursa, koji dolazi iz miljea radikalnih političkih opcija onda dobijamo sliku savremene nacionalne svesti jednog dela srpskog naroda. Koliko je pogubno kada dolazi do zloupotreba verskih i nacionalnih vrednosti najbolje oslikavaju posledice koje su ostavili ratni sukobi, a koji su verujem iza nas. Koliko je još vremena potrebno da bi kao narod došli do zaključka da hteli mi to ili ne predstavljamo neizostavni deo evropske civilizacije i da tendencija prenaglašavanja jedinstvenosti naše kulture i tradicije konstruiše mit koji može da ima pogubne posledice, pre svega po nas same. Neumitno  je da istorija srpskog naroda proživela svoju golgotu, i da je u određenom smislu još uvek doživljava, ali možemo li i dalje opstati sledeći sopstveni mit?
 
    Naš verski i kulturni identitet predstavlja bogatstvo za Evropsku kulturu, ali može li sa ovo duhovno i nacionalno blago uistinu otkriti Evropskim narodima ukoliko se apriori odbacuje sve što je Evropsko a mistifikuje i idealizuje sopstvena kultura i tradicija. Naravno da ne može, na takav način, samo da produbljujemo atmosferu ksenofobije i nacionalnog elitizma idealizujući sopstvenu veličinu i preuveličavajući svoju geopolitičku ulogu i tako nastavljamo da živimo u ideologiji arhaičnog mita. Naša jedinstvenost može da bude afirmativna jedino u okviru različitosti koja se nalazi u okvirima Evropske civilizacije a ne nekog Panslovenskog mita. Naša duhovna i kulturna bogatstva mogu obogatiti druge jedino ako ih kominiciramo drugima, ali isto tako ako smo spremni da budemo bogatiji za iskustva onih koji su drugačiji od nas.

12/14,2007 Posted to Politika

Comments (40)


"Patriote" ponovo marširaju

    Pokušaj da se zaustavi promocija "Peščanik"-a, emisije B92 doživeo je još jedan "uspeh". Pred sam početak tribine oko 50-tak pripadnika dobro nam poznatih "čuvara srpskih interesa", pripadnika stranaka koju predstavljaju svojevrstan katalizator ovakvih "rodoljuba", nasilnim putem je sprečilo održavanje tribine. Još jednom smo bili svedoci kako se u modernoj i evropskoj zemlji poštuje različitost mišljenja i neguje "duh tolerancije".

    Zaista je sramotno, na kojem nivou pojedinci komuniciraju svoje neslaganje, ali to ne treba mnogo da nas čudi, jer su uzori i politički istomišljenici onih koji su sinoć "protestovali" primeri kulture "par exellance". Šta bi se drugo i moglo očekivati od "duhovne dece" onih kojima su psovke, uvrede i klevete deo svakodnevne retorike, koji po emisijama nasrću na novinare, i upućuju im komentare lascivne sadržine.

    Ovakvi pojedinci koji sebe vide kao zaštitnike srpskih interesa i čuvare duhovnih vrednosti još jednom su uspešno odigrali ulogu "srpske inkvizicije" u drami naše svakodnevnice, odbranivši tako vekovne "tradicionalne" vrednosti, koristeći se srednjovekovnim metodama. Postavlja se pitanje ako su "naše" patriote protestovale protiv tribine, koja predstavlja savremenu ekspoziciju srpske intelektualne svesti, koje to vrednosti onda zastupaju oni?

    Da li je to možda "ideologija srpskog nacionalizma", koja ispod svoje čuvene maksime i iluzije zvana "Velika Srbija", krije bedu, razaranja, poraze, izbegličke kolone, sankcije, kulturnu i moralnu degradaciju i još mnogo posledica koje donosi ovaploćenje jedne ovakve anahrone i destruktivne idelogije. Tužno je što je ovo još jedan žalosni čin u komadu tragikomedije srpske svakodnevnice, u kojoj glavnu ulogu igraju i oni koji se konstantno nalaze u nekoj vrsti kolektivnog antisocijalnog i paranoidnog poremećaja ličnosti, a pravu žrtvu predstavlja upravo srpski narod.
 
    Mesta za optimizam ipak ima jer ovaj ovaj incident nisu izazvali pripadnici većine, već deo onih koji tradicionalno deluju u skladu sa vrednostima hegemonizma želeći tako da ostave utisak da njihove vrednosti predstavljaju normativ "autentične srpske nacionalne svesti" i tako stvore još jednu opasnu iluziju, nastavljajući tako da obmanjuju sami sebe...

12/04,2007 Posted to Politika

Comments (0)


Bipolarnost Srpske demokratije

    Jedan od najvećih nedostataka naše vladajuće koalicije nalazi se u pravo u njenoj osetljivoj i fragilnoj ideološkoj osnovi. Iako sve stranke koje pripadaju vladajućem bloku nose epitet demokratskih, sasvim je jasno da se poimanja demokratije unutar istog razlikuju. Tako na primer na jednoj strani imamo Demokratsku stranku i G17 plus čiji je politički program transparentan u odnosu na svoju opredeljenost ka evroatlanskim integracijama, dok sa druge strane imamo tzv "narodnjaćku" koaliciju DSS-NS čija je averzija prema ulasku na Nato jasna, dok je njena opredjenost ka ulasku u EU krajnje diskutabilna. Normalno je da u svakoj koaliciji postoji određen stepen antinomije u političkim opredeljenjima  i programima stranaka koju tu koaliciju čine ,ali imajući u vidu dosadašnje izjave predstavnika vladajućeg bloka koje su u pojedinim momentima bile toliko protivrečne, stiče se utisak postojanja "podvojene svesti" unutar nje.

    Ako bi ilustracije radi, političku svest vladajućeg bloka stavili u kontekst psihoanalize, postavlja se pitanje koja od dve frakcije ovog bloka predstavlja alter ego a koja ego, odnosno racionalnu svest. Budući da je smo još u toku formiranja koalicije više puta imali prilike da se uverimo kako je većinski DS, radi formiranja i kasnije očuvanja bloka neretko morao da povlači rizične poteze i čini kompromise, te tako  podleže ucenama narodnjačkog bloka, rekao bih, da DS kao racionalna strana ipak podleže i deluje u skladu sa njegovim drugim Ja, pa se na ovaj način i dobija utisak podvojenosti, odnosno bipolarnosti.

    Ovo je takođe primetno u geopolitičkoj orijentaciji vladajućih frakcija. Dok se DS-G17+ orijentisane ideološki i politički prema Zapadu, DSS-NS pod okriljem "neutralnosti" svoje političke interese okreće prema Istoku, Rusiji, aludirajući tako na geopolitički status nekadašnje SFRJ. Ovakva disharmonija dobiće u bliskoj budućnosti svoj epilog, jer usled sve većeg udaljavanja odnosa Zapada i Rusije, Srbiji će biti nemoguće da gravitira između velikih sila i ostane neutralna. Implikacije ovakve disharmonije u političkim opredeljenjima ogledaju se u našim odnosima sa Zapadom i brzini kojm naša zemlja treba da ide u pravcu evroatlanskih integracija. To što se nalazimo na začelju evropskih zemalja i nedovoljne saradnje sa Haškim sudom još jedan od pokazatelja nepostojanja jedinstvene političke volje unutar vladajućeg bloka.

    Neumitno je da DS kao najveća politička opcija demokratskog opredeljenja jedina poseduje odgovarajuću infrastrukturu i potencijal da ispuni zadatak našeg priljučivanja Evropskoj uniji. Fragmentacija demokratskog bloka, koja je ovih dana još i veća zbog kleveta koje dolaze od strane LDP-a nikako ne ide u korist ni jednoj od demokratskih opredeljenih opcija, bar ne u ovom tranzicionom periodu kroz kojeg prolazi naša zemlja. Mišljenja sam da je za sada bolje da predstavnici ovih opcija stave svoje nesuglasice u drugi plan, i da se deluju u skladu sa osnovnim ciljem svojih političkih programa, koji je zajednički za sve, a to punopravno članstvo u EU.

    Iz svega prethodno izloženog, nameće se zaključak da odgovornost za ovakvu bipolarnost u demokratskom bloku ponajviše imamo upravo mi, jer ne sme se zaboraviti činjenica, da vlada predstavlja volju gradjana pa iz toga sledi da fragmentacija opredeljenja u demokratskom bloku odražava upravo sliku biračkog tela. Ako se usudimo nazvati našu političku scenu nezrelom, onda to svakako predstavlja deo i naše odgovornosti. Nezrelost birača, a ovo se odnosi samo na demokratski opredeljene birače, može se prevazići jedino napuštanjem ambivaletnog stava prema EU koji je konstantno prisutan i uveliko primetan, što najbolje pokazuju ankete koje se s vremena na vreme vode. Iako Evropska Unija ne predstavlja nekakvu ekonomsku "Meku" i obećanu zemlju, siguran sam je ovo jedina opcija koja ovoj zemlji može obezbediti ekonomski i politički prosperitet kome sam siguran da svaki građanin ove zemlje teži.

12/03,2007 Posted to Politika

Comments (6)


Pitanje kolektivne krivice

    Bio je to hladan decembarski dan, sada već davne 1970. godine. Formalni tok ceremonije ispred memorijala posvećenom žrtvama koje su pale tokom ustanka u Varšavskom getu 1943. godine prekinut je jednim gestom koji će ostati zapamćen do današnjih dana. Nemački kancelar Willy Brandt bio je u zvaničnoj poseti Narodnoj republici Poljskoj i u skladu sa protokolom obišao je memorijalni spomenik  žrtvama nacističkog terora na mestu gde je nekada bio zloglasni Varšavski geto. Baš u momentu kada je postavljao venac, nemački kancelar učinio je nešto kranje neočekivano. Nakon što je ispred spomenika spustio venac, na zaprepaštenje velikog broja novinara, on je klekao pred isti i u tom položaju, ne ispuštajući zvuka, ostao nepomičan još jedno kratko vreme. Ova slika obišla je svet i ostaće zapamćena kao iskreni gest pokajanja za zločine koje je nemački narod počinio u drugom svetskom ratu. Ovome ide u prilog i činjenica da je sam kancelar ratne godine proveo u egzilu, bežeći od nacističkog progonstva. Godinu dana posle ovog događaja njemu će biti uručena Nobelova nagrada za njegovo zalaganje u popravljanju odnosa između Zapadne Nemačke i zemalja iza Gvozdene zavese.
 
    Čemu ovo podsećanje? I zašto je neko koje i sam bio žrtva nacizma imao potrebu da u ime cele Nemačke nacije učini ovakav gest? Zašto je baš on morao da uputi izvinjenje za nešto što sam nije učinio? Da li mu je ovo išlo u korist, možda u cilju prikupljanja političkih poena? Rekao bih da ne, jer je i sam zbog ovoga bio kritikovan od strane mnogih konzervativaca. Ipak, on je učinio nešto, što je kao pojedinac bio dužan da učini, ali i kao političar, jer je bio na čelu jedne zemlje koja je u to vreme i dalje nosila teško breme "kolektivne krivice" zbog genocida kojeg su počinili pojedinci.
 
    Analogija postaje jasna kada priču premestimo u savremeni kontekst našeg društva i regiona.  Naša zemlja već duže vreme  nosi  isto ovo breme kolektivne krivice, koje naši sugrađani često mogu osetiti kada izađu van granica Srbije. Postavlja se pitanje zašto bi mene neko posmatrao kroz prizmu događaja koji su se desili pre 15-tak godina, i zločina koji su počini neki drugi ljudi. Zar se naša zemlja ne nalazi na putu evropskih integracija, čija je spoljna politika jasna i nedvosmisleno evropski orijentisana? Mišljenja sam da svetu i Evropi pre svega, još uvek ne dajemo dovoljno jasnu poruku. Tome ne ide u u prilog ni činjenica da se poslednjih godina pojavilo mnogo "patriotskih", ultradesničarski orijentisanih organizacija, koje u ime odbrane "Srbske" vere, časti i tradicije na "nenasilan" način promovišu svoje anahrone iluzije, evocirajući staru slavu srednjovekovne Srbije u čije bi vreme želeli da se (nas) vrate.
 
 Sasvim je  sigurno da nam ne ide u prilog ni činjenica da naša zemlja nikada nije uputila zvanično izvinjenje žrtvamava Srebrenice, čija je inicijativa nekoliko puta blokirana u skupštinskoj proceduri. Podrazumeva se naravno, da se ovo očekuje i od drugih zaraćenih strana, za zločine koji su počinjeni od strane pripadnika njihovog naroda. Presedan svakako predstavlja javno izvinjenje predsednika Tadića građanima Hrvatske, iako je ono bilo izjavljeno na možda neprimenerom mestu, ali bez sumnje, ovo predstavlja hrabar i odvažan gest, koji je na žalost, ostao usamljen i doživeo kritike u na domaćoj političkoj sceni, šaljući pritom još jednom jasnu i nedvosmislenu poruku da naša politička javnost ne oseća potrebu za tim. Naša politička scena  još uvek gravitira između prošlosti i budućnosti, između "Velike Srbije" i "Evropske Srbije", između desno ili levo orijentisanog nacionalizma, u čiji smo poguban uticaj u bliskoj prošlosti svi imali prilike da se uverimo, i evropske demokratske perspektive, koja ni izbliza nije toliko baršunasta, ni slatka, ali ipak pruža nadu u koliko toliko normalnu i pre svega mirnu budućnost.
 
    Nije ovo problem koji je jedinstven samo za našu političku scenu, i naši susedi Hrvati imaju identičan problem, čiji politički vrh sa vremena na vreme koketira sa ultradesničarskim "Pravašima" i tradicionalno ne propušta da u vreme državnih praznika podseti javnost na to ko su bili agresori a ko "branitelji". Zanimljivo je da i sa jedne i druge strane možemo čuti političke zvaničnike kako su nam zemlje lideri i faktori stabilnosti u regionu, ali ne smemo zaboraviti činjenicu da ni jedno pomirenje među zaraćenim stranama ne dolazi bez iskrenog pokajanja među stranama koje su u sukobu. I ne trebamo se zavaravati da će vreme to učiniti, jer smo videli kako je vreme zalečilo rane iz drugog svetskog rata. Možda primer nemačkog kancelara nije nešto spektakularno, ili nešto što će u momentu anulirati sve posledice sukoba, jer to je nemoguće, ali nesumnjivo predstavlja nešto što je neophodno za dalju normalizaciju odnosa u regionu.
 
    Na kraju možemo postaviti pitanje zašto bi se naša vlada morala izvinjavati za nešto što je evidentno kriv hegemonizam Miloševićevog režima? Možda nam bi nam u odgovoru na ovo pitanje mogla pomoći analogija sa starozavetnom prvosvešteničkom žrtvom koju je vrhovni sveštenik jevrejskog hrama jednom godišnje, ulazeći u "svetinju nad svetinjama", (najsvetiji deo jevrejskog hrama), polagao na oltar, koja je simbolisala grehe celog Izraela, iskupljujući tako čitav narod. Gest Willy-a Brandt-a sigurno da nije izbrisao grehe njegobih sunarodnika koji su krivi za genocid, ali je sasvim sigurno u mnogome uticao na to da se breme "kolektivne krivice" skine sa imena nemačkog naroda.

12/01,2007 Posted to Politika

Comments (7)


Individualna odgovornost ili kolektivno poricanje

    Često smo prethodnih godina od raznih političara imali prilike da čujemo sledeće reči: "Zločin se mora individualizovati, on ima ime i prezime, ne smemo ga generalizovati..." Slažem se sa ovim rečima, međutim, postavlja se pitanje kakav stav prema tome imati narod među kojima su pojedinci učinili takve zločine. Ono što me kod našeg naroda najviše pogađa jeste dvosmislen, ambivalentan i krajnje nedefinisan stav prema onima koji su odgovorni za zločine počinjene u proteklim ratovima.

    Činjenica je da zločin nema nacionalnost, i da se zbog toga ni jedan narod ne sme etiketirati kao genocidan, kao što određeni pojedinci pokušavaju dati takav epitet našem narodu, ali ide li nama u prilog činjenica da se u središtu kolektivne duhovne rastrojenosti i atrofije našeg naroda pojavio panteon novih bogova - heroja i zaštitnika čija se apoteoza dogodila upravo tokom nesrećnih devedesetih.

    Ko su ovi heroji i zaštitnici, smatram to nepotrebnim navoditi, dovoljno se o njima slušalo i govorilo, po njihovim imenima su određene "patriote" pokušavali i čitave bulevare nazivati a zbog njihovih "časnih" dela mi danas plaćamo cenu. Neosporno je da je tokom devedesetih došlo do formiranja jedne nove podkulture u kojoj je došlo do drastičnog poremećaja sistema vrednosti a iz koje je proizašao čitav jedan nov naraštaj. Nažalost, svi ovi činioci su doveli do stvaranja jedne veoma negativne društveno političke konstelacije u koju se gore pomenuti milje savršeno uklapa.

    Konstantno poricanje odgovornosti, gde u svetlu zavereničkog diskursa sebe stalno postavljamo u poziciju žrtve, dovodi nas opasne distorzije kolektivne slike o sebi i samim tim jedne vrste samopravednog stava koji se često ogleda u sloganima poput "Nebeske Srbije" itd. Postavlja se pitanje kada ćemo se odreći ovog idolopokloničnog idealizovanja "heroja", zbog kojih nas čitav inače "miroljubivi" svet gleda kao primitivne i neobrazovane, i pokazati se svetu kakvi zaista jesmo, jedan stari, evropski, civilizovan, hrišćanski narod. Nastavak sledi...

11/30,2007 Posted to Politika

Comments (5)