Individualna odgovornost ili kolektivno poricanje
Published on 11/30,2007
Često smo prethodnih godina od raznih političara imali prilike da čujemo sledeće reči: "Zločin se mora individualizovati, on ima ime i prezime, ne smemo ga generalizovati..." Slažem se sa ovim rečima, međutim, postavlja se pitanje kakav stav prema tome imati narod među kojima su pojedinci učinili takve zločine. Ono što me kod našeg naroda najviše pogađa jeste dvosmislen, ambivalentan i krajnje nedefinisan stav prema onima koji su odgovorni za zločine počinjene u proteklim ratovima.
Činjenica je da zločin nema nacionalnost, i da se zbog toga ni jedan narod ne sme etiketirati kao genocidan, kao što određeni pojedinci pokušavaju dati takav epitet našem narodu, ali ide li nama u prilog činjenica da se u središtu kolektivne duhovne rastrojenosti i atrofije našeg naroda pojavio panteon novih bogova - heroja i zaštitnika čija se apoteoza dogodila upravo tokom nesrećnih devedesetih.
Ko su ovi heroji i zaštitnici, smatram to nepotrebnim navoditi, dovoljno se o njima slušalo i govorilo, po njihovim imenima su određene "patriote" pokušavali i čitave bulevare nazivati a zbog njihovih "časnih" dela mi danas plaćamo cenu. Neosporno je da je tokom devedesetih došlo do formiranja jedne nove podkulture u kojoj je došlo do drastičnog poremećaja sistema vrednosti a iz koje je proizašao čitav jedan nov naraštaj. Nažalost, svi ovi činioci su doveli do stvaranja jedne veoma negativne društveno političke konstelacije u koju se gore pomenuti milje savršeno uklapa.
Konstantno poricanje odgovornosti, gde u svetlu zavereničkog diskursa sebe stalno postavljamo u poziciju žrtve, dovodi nas opasne distorzije kolektivne slike o sebi i samim tim jedne vrste samopravednog stava koji se često ogleda u sloganima poput "Nebeske Srbije" itd. Postavlja se pitanje kada ćemo se odreći ovog idolopokloničnog idealizovanja "heroja", zbog kojih nas čitav inače "miroljubivi" svet gleda kao primitivne i neobrazovane, i pokazati se svetu kakvi zaista jesmo, jedan stari, evropski, civilizovan, hrišćanski narod. Nastavak sledi...
Činjenica je da zločin nema nacionalnost, i da se zbog toga ni jedan narod ne sme etiketirati kao genocidan, kao što određeni pojedinci pokušavaju dati takav epitet našem narodu, ali ide li nama u prilog činjenica da se u središtu kolektivne duhovne rastrojenosti i atrofije našeg naroda pojavio panteon novih bogova - heroja i zaštitnika čija se apoteoza dogodila upravo tokom nesrećnih devedesetih.
Ko su ovi heroji i zaštitnici, smatram to nepotrebnim navoditi, dovoljno se o njima slušalo i govorilo, po njihovim imenima su određene "patriote" pokušavali i čitave bulevare nazivati a zbog njihovih "časnih" dela mi danas plaćamo cenu. Neosporno je da je tokom devedesetih došlo do formiranja jedne nove podkulture u kojoj je došlo do drastičnog poremećaja sistema vrednosti a iz koje je proizašao čitav jedan nov naraštaj. Nažalost, svi ovi činioci su doveli do stvaranja jedne veoma negativne društveno političke konstelacije u koju se gore pomenuti milje savršeno uklapa.
Konstantno poricanje odgovornosti, gde u svetlu zavereničkog diskursa sebe stalno postavljamo u poziciju žrtve, dovodi nas opasne distorzije kolektivne slike o sebi i samim tim jedne vrste samopravednog stava koji se često ogleda u sloganima poput "Nebeske Srbije" itd. Postavlja se pitanje kada ćemo se odreći ovog idolopokloničnog idealizovanja "heroja", zbog kojih nas čitav inače "miroljubivi" svet gleda kao primitivne i neobrazovane, i pokazati se svetu kakvi zaista jesmo, jedan stari, evropski, civilizovan, hrišćanski narod. Nastavak sledi...
Saglasna sem sa jednim, nije se formirala podkultura nego se transformisala u kultura, a kultura je postala podkultura.
Samo ako moze u nastavku bez ovog hriscanski narod. Nijedan narod na svetu nije hriscanski. Da bi neko potpuno opravdano mogao da prikaci uz svoje ime hriscanski, taj se mora i ponasati hriscanski. Termin hriscanski, koji se koristi kao osnovna odrednica verske orijentacije nekog naroda, se moze ispravno i sa punim pravom koristiti tek onda kada narod zivi hriscanski. Ovo sto mi imamo na planeti je daleeeeko od hriscanstva u svakom smislu reci.
Da bi se neko nazvao hriscaninom taj mora da ''zivi '' hriscanstvo, a ne samo da prilepi sebi etiketu hriscanina zato sto je eto rodjen ili se obreo u okruzenju koje je ''hriscansko''.
I ne treba zaboraviti da se termin hriscanstvo u pravom i punom smislu te reci odnosi na hriscanski Egipat, a ne na ove biblijske fantazmagorije kojima zaludjuju nevin narod zadnjih 2000 godina.
Sto se tice odgovornosti, o kojoj se prica u ovom tekstu, tu bih samo dodao da samo covek moze da bude odgovoran za svoja dela i postupke. Mashina ne moze. Covek ne ubija. Mashine to cine. A mashinu je lako naterati da pocne da ubija, izuzetno lako.
čini mi se da je suština problema u staroj izreci: kadija te tuži, kadija ti sudi...
siguran sam da postoji osećaj odgovornosti, ali ta odgovornost mora da se dokaže i to na nekom, objektivnom, nezavisnom sudu, a ne na kojekakvim političkim i ispolitizovanim tribunalima...
polazim od sebe, apsolutno sam za to da svaki učinilac bilo kakvog zločina, a naročito najtežih, odgovara krivično, bez obzira na nacionalnost i veru, ali smo svi svedoci 'objektivnosti' haškog tribunala...
nije ni čudo što većina ljudi misli: bolje da ih sakrijemo, ako odu tamo gotovi su... jer takav je do sada bio princip... (neko osuđen, neko nije živ izašao, ali se niko nije vratio kući)...
bez obzira o kojem desetleću prošlog veka bila reč, uvek je bilo kulture i "kulture", samo je pitanje, ko sa koje strane to posmatra.
Prijatno!
Wonderful site. Plenty of useful info here. I'm sending it to several friends ans additionally sharing in delicious. And naturally, thank you in your sweat!