metaonia ili preumljenje

François Jacob u predgovoru svoje knjige Logika živog kaže sledeće : “Ništa nije opasnije nego sigurnost da si u pravu. Ništa nije potencijalno tako razorno kao opsesija istinom koja se smatra apsolutnom. Svi zločini u istoriji bili su rezultat jedne ili druge vrste fanatizma. Svi istorijski pokolji činjeni su u ime istinite religije, legitimnog nacionalizma, pravedne politike ili ispravne ideologije ukratko – u ime borbe protiv nečije druge istine.” Čini se da ove reči na najbolji način oslikavaju duh postmodernog vremena. Vreme koje se označava kao borba protiv apsolutne istine.

Jean-Paul Sartre se jednom prilikom požalio da je termin egzistencijalizam dobio toliko široku upotrebu da je na kraju izgubio svoje značenje. Ovo isto može da se kaže danas za postmodernizam. Termin “postmoderna” prvi put se pojavljuje 1930. godine u radovima Frederico de Onis-a, a koristi ga da označi novi pravac u arhitekturi koji je nastao kao reakcija na modernu. Tek od 1970. godine termin dobija širu upotrebu kako bi opisao različite kulturološke fenomene. Većina teoretičara se slaže u jednom, da je gotovo nemoguće dati iscrpnu i sveobuhvatnu definiciju postmodernizma. Na kraju krajeva postmodernizam ne može biti zahvaćen definicijom jer on odbacuje definiciju. Ipak, na ovom mestu će nam pomoći promišljanje savremenog rimokatoličkog teologa Hans Küng-a i njegova percepcija postmodernizma. Pozamljujući misao od Thomas S. Kuhn-a, Küng naziva postmodernu tranzicionom fazom promenom paradigme, koja se odnosi na širi društveni kontekst. Ova paradigma se odnosi na društvenu konstrukciju realnosti; to je sistem verovanja koji preovladava u današnjem društvu. Kuhn smatra da kada se paradigma promeni sa njom se menja i svet. Dakle, ovo je promena koja vodi do novog načina mišljenja – novog pogleda na svet. Zato se postmodernizam može smatrati alternativnim načinom davanja smisla svetu. Küng insistira na tome da termin ne treba smatrati magičnom rečju koja objašnjava sve, niti polemičkom krilaticom, nego je radije heurističan termin.   

Uprkos poteškoćama oko definisanja samog termina, postmodernizam se može smatrati svesnom i promišljenom reakcijom protiv totalizacije prosvetiteljstva. Postmodernizam naglašava odbacivanje zapadne racionalnosti koja je produkt moderne. Zato se može reći da termin postmodernizam podrazumeva da je moderna - šta god ona bila – prošla. Neki teoretičari preferiraju termin kasni modernizam (late modernism) jer kako smatraju, to je samo logični završetak jedne epohe. 

Ihab Hassan teoretičar postmodernizma sa Princeton univerziteta sažima nekoliko suprotnosti i razlika između moderne i postmoderne.
    Modernizam: Svrha, Projekat, Hijerarhija, Usmerenost, Selekcija. Postmodernizam: Igra, Slučaj, Anarhija, Raspršenost, Kombinacija

Nadalje, postmodernizam naglašava da postoji više značenja i interpretacija stvarnosti. Čuvena postmodernistička krilatica glasi: ne postoji apsolutna istina, nego samo različite interpretacije istine. Na moralnost se gleda kao na socijalnu uslovljenost i kao takva ona je relativna. Dakle, postmoderno vreme je vreme potpune relativizacije i obezvređivanje svake apsolutne duhovne vrednosti. To znači da niko nije u pravu, niko nije u krivu i nema apsolutne istine, a samim tim nema ni smisla.

Postmoderni teoretičari poput čuvenog Pariskog trija Jacques Derrida, Michael Foucault i Jean-François Lyotard su tvrdili da je jezik potpuno proizvoljan i neuhvatljiv, te da kao takav, ne odražava sveobuhvatne lingvističke zakone. Ova usmerenost ka jeziku poznata je kao dekonstrukcija – kritička metoda koja smatra da su namere autora teksta nevažne za tumačenje teksta, te da ne postoji čvrsto značenje teksta (tzv. “smrt autora” – tendencija da se minimalizuje autoritet autora). Dakle, dekonstrukcija je sredstvo analize koje pokušava da razbije konstrukcije u tekstu. Stoga, dekonstrukcija pokušava da demistifikuje, ili da se poslužim Bultmann-ovim terminom, demitologizuje tekst iznošenjem njegove skrivene metafizičke strukture (tzv. hermeneutika sumnje). Iz ovoga proizilazi da je tekst uvek uslovljen jezikom (kontekstan) i nije nositelj apsolutne istine, jer je, kao takav relativan. Svi ovi aspekti se odnose i na biblijsku hermeneutiku, u smislu negiranja da postoji značenje biblijskog teksta, bilo da je ono nametnuto od crkve ili akademske zajednice. Postmodernizam se odnosi sa velikom sumnjom prema biblijskoj hermeneutici i pobija tradiconalno razumevanje svetopisamskih tekstova. Međutim, smatram da hrišćanska teologije nebi smela a priori da odbaci dekonstrukciju, jer upravo dekonstrukcija izaziva i poziva teologiju da odbaci svoju intelektualnu koncepciju Boga, zatvoreni sistem koji je oblikovan kulturnim, istorijskim, rodnim i kojim sve ne drugim uticajem. Čini se da upravo na ovom mestu počinje doktrinalna drama.      

Takođe, postmodernizam je proglasio smrt tzv. metanaracijama, (velike priče) koje objašnjavaju poreklo univerzuma, života i smisla. Biblija je jedna od tih velikih priča koje postmodernizam pokušava da proglasi ništavnim. Može se reći da je postmodernizam pogled na svet koji poriče sve druge poglede na svet. Nekada su ideologije verovale u Boga (hrišćanstvo), rad (marksizam), u racionalne ideje (platonizam), postmodernizam ne poseduje ništa od toga, on nastoji da uništi sve i zameni ih ničim. Takođe, postmodernizam odbacuje tradiciju, institucije i protivi se svim oblicima autoriteta. Čuvena izjava nemačkog filosofa Friedrich Nietzsche-a - koga mnogi smatraju “prorokom postmoderne“ - Bog je mrtav, odražava na pravi način postmodernističku filosofiju.

Neke statistike najbolje oslikavaju ovo o čemu govorim (vidi: Gene Edward Veith, Postmodern Times, 1994). Prema nekim istraživanjima u Evropi i Americi oko 66% ispitanika ne veruje da postoji apsolutna istina. Kod mladih je to još izraženije 72% njih u uzrastu između 18 i 25 godine života ne veruje da apsoluti postoje. Naravno ovakve izjave su kontradiktorne, jer reći da ne postoji apsolutna istina, je u stvari apsolutna istina. Zanimljivo je da 53% onih koji sebe nazivaju hrišćanima takođe ne veruju da apsoluti postoje. Ovo su oni koji veruje da je Biblija Božija reč i veruju da je Isus Spasitelj, ali pritom ne veruju da apsoluti postoje.

        Npr. 1962 godine za vreme seksualne revolucije 68% ljudi je verovalo da je seks pre braka loš. 1987 godine, taj broj se smanjio na 46%, uprkos ekspanziji HIV virusa. Godine 1992 samo 33% ispitanih je smatralo da je seks pre braka nemoralan. Prema ovim istraživanjima 66% Rimokatolika koji nisu u braku govore da su seksualno aktivni, dok 49% protestanata i 47 % katolika smatra daje abortus prihvatljiv. 49 % protestanata i 71 % rimokatolika smatra da je eutanazija takođe prihvatljiva i da je to stvar ličnog izbora. Dakle, na osnovu ovih statistika vidimo jednu kolektivnu zbunjenost po pitanju moralnosti i istine. Sa sigurnošću se može konstatovati da relativizacija sistema vrednosti vodi do relativizacije istine.

        Na osnovu svega rečenog čini se da se hrišćanstvo ponovo nalazi na velikom ispitu, s druge strane, kao i uvek, ovo je i prilika za crkvu da komunicaru poruku Evanđelja na jedan nov i svež način. Kontekstualizacija Evanđelja je zadatak i imperativ za crkvu u postmodernom vremenu.

        Međutim, ovde nailazimo na dve najčešće greške koje crkve prave. Prva greška je da pojedine crkve povučene duhom postmodernog vremena upadaju u zamku sinkretizma, tvrdeći kako je sve prihvatljivo i na taj način gube svoj identitet u stihiji pluralizma. Druga greška, češća nego prva, jeste autogetoizacija pojedinih crkava. Retrogradni stav: svet je loš, mi smo sveti – vodi do potpune izolacije. Ovakve crkve se grčevito drže svoje tradicije bojeći se pritom da prihvate bilo kakav oblik “modernizma”. Posledica ovakve isključivosti jeste da tradicija postaje sama sebi svrhom. Đuro Šušnjić znalački napominje i opominje da “tradiciju treba uvažavati, a ali ne i obožavati.”

        Postavlja se pitanje i zadatak za teologiju i crkvu danas: kako crkva može propovedati Hrista na moderan način, a da se pritom ne podlegne nekoj novoj formi pomodarstva. Jer, hrišćanska vera postavlja univerzalan zahtev i treba je prevesti na jezik i u probleme određenog vremena. Kako to peruanski teolog oslobođenja Gustavo Gutiérrez kaže, teologija je “kritičko promišljanje hrišćanske prakse u svetlu Božije reči.” Dakle, da li hrišćanstvo treba da definiše svoju veru u odnosu na vreme (postmodernizam), ili je hrišćanska vera definisana u Pismu? Svakako da je hrišćanska teologija uvek u procesu prilagođavanja duhu vremena, ali to ne znači da ona odstupa od svojih principa koji su uvek aktuelni i relevantni. Nasuprot postmodernoj filosofiji, hrišćanstvo veruje da postoji apsolutna istina koja je utelovljena u osobi Isusa iz Nazareta. Eshatološka nada utemeljena u veri u Raspetoga, čuva nas postmodernog skepticizma i pruža neprolaznu parusijsku nadu.      

 Hrišćanstvo ne treba da stoji uplašeno pred postmodernizmom. Naprotiv, hrišćanska vera treba da bude autentična i beskompromisna. Opasnost hrišćanstvu dolazi od samog hrišćanstva, odnosno, od “hrišćana” koji ne žive svoju veru, tzv. deklerativnih hrišćana koji od religije prave ljudsku konstrukciji koja je u suprotnosti s Božijom objavom. Svakako da ovakvu religiju treba kritikovati, jer ona je jalova, besplodna i njena uloga je krajnje beskorisna. U potpunosti podžavam Bohoeffer-ovu tezu o “nereligioznom hrišćanstvu” koju je on tako gorljivo zagovarao. Prema Dietrich Bonhoeffer-u, Raspeti Hrist nam nudi model Boga koji će biti prikladan modernom svetu – to je Bog koji dopušta “da bude izguran iz sveta na krst.” Stoga, svaki put kada hrišćani zagovaraju “jeftinu milost” (Bonhoeffer) izloženi su kritici. Nije problem postmoderna, niti Evanđelje, problem je deficit vere i ljubavi prema bližnjima. Zato, poučimo se svetopisamskim primerima ljudi kao što su Jisakorovi sinovi koji su umeli da proniknu vreme u kojem se živeli (1 Dnevnika 12:33). I kao što Pavle napominje u poslanici Rimljanima 13: 11: Ovo činite jer znate vreme u kojem živite. Pristupimo onome što je večno i neprolazno – Evanđelju, jer u ovom smrtnom i prolaznom životu samo ono ima vrednost. Jer kako kaže apostol Pavle, Evanđelje je sila za spasenje svakom koji veruje. Zato ne odstupimo od Biblije koja formira i normira našu veru, pa čak i onda kada su temelji uzdrmani. 

Smisao ljudske egzistencije najvažnije je pitanje kojim se filosofija bavila kroz svoju vekovima dugu istoriju. Sagledavajući ovaj problem unutar postmodernističkog doba u kojem živimo, gde su moralne i etičke norme krajnje relativizovane, gde duhovne vrednosti interpretirane kao subjektivni doživljaji dobijaju novo, “objektivno”, naučno i materijalističko objašnjenje, čoveku ne ostaje mnogo nade da će taj odgovor i pronaći. U svetu gde je egzistencijalizam primenjen u teoriji a nihizam u praksi, ljudskom biću je zaista teško potražiti smisao i objasniti sopstvenu egzistenciju. Sve dok je ljudsko biće želi živeti autonomno od Boga, on sebe postavlja kao središte i kao smisao sopstvene egzistencije.[1] U prethodnom delu videli smo kako izgleda svet iz perspektive nekog ko ga posmatra isključivo iz materijalističkog aspekta, racionalizujući pritom, svaki impuls transcedencije kao subjektivnost, pa i sopstvenu prirodu. Sigurno je da čovek onda ostaje bezlična monada, usamljen i bačen u vrtlog ništavila, gde je on samo jedna karika u lancu uzroka i posledica u zatvorenom svemiru[2], gde Bog, čak iako postoji, samo nemo posmatra.

Međutim, da li je baš tako? I da li to predstavlja zaokret u istoriji čovečanstva o kojem je Fojerbah svojevremeno govorio? Svakako da jeste ukoliko se svet posmatra isključivo iz materijalističke perspektive, gde se svako pitanje propušta kroz prizmu racionalističke interpretacije, ne uzimajući pritom u obzir duhovni aspekt, kako sopstvene prirode, tako sveta uopšte. Svakako da perspektiva iz koje posmatramo svet postaje drugačija ako je ne posmatramo samo iz horizontalne ravni. Čovek, nije samo biće koje je od drugih vrsta odvojeno skokom, već mnogo više od toga, ono svoju egzistenciju dobija unutar vertikalne i horizontalne stvarnosti.  Šta je zaista smisao ljudske egzistencije, imajući u vidu Svetopisamsko otkrivenje i predaju koju su nam ostavili Sveti oci?

Oboženje kao čovekovo naznačenje

Čovek je stvoren kao lik – ikona Trojedinoga Boga, čija duhovno – telesna sastavljenost, kao njegova svojstvenost, svedoči o njegovom naznačenju. Stvoren kao ikona Božija, predodređen je da postane podoban onome koji ga je stvorio, to jest, Hristu – bogočoveku kroz čije ovaploćenje dobija mogućnost da postane sličan Bogu. Drugim rečima, blagodareći Bogoovaploćenju, čovek po „usinovljenju“ ima mogućnost da postane ono  što je Sin Božiji po prirodi.[3] "On je postao čovekom, da bi mi mogli postati bogom" kaže sveti Sveti Atanasije. [4] „Čovek je jedino stvorenje mimo svekolike ostale tvorevine, koje može postati bog“[5] nastavlja Sveti Grigorije Bogoslov. Na osnovu ovaploćenja Sina Božjeg koji je savršen čovek i sjedinjenja svega u Njemu, nameće se zaključak da svet ne može da postoji bez čoveka, kao i da je prvi čovek Adam stvoren kao ikona Hrista, i to sa namerom Božijom da se čovek na kraju upodobi Hristu, na taj način što će sam biti vozglavljen u Ličnosti Sina Božjeg.[6]

Šta zapravo znači upodobiti se Hristu? Čovek na svome putu koji počinje pokajanjem i krštenjem, prolazi kroz katarzu, proces preumljenja i oboženja i podobija kao kranjeg cilja i osnovnog naznačenja. Podobije (gr. ομοιωσις - lat. similitudo) predstavlja stanje savršenstva koje je pozvan da dostigne čovek. Podobije jeste osnovno usmeravanje i kretanje lika ka Božijem savršenstvu.[7] Ljudsko biće kao ikona nije savršeno biće, ali ima tendenciju ka savršenstvu, ovaj nedostatak se dopunjuje čovekovom funkcijom upodobljenja.[8] Tako se značenje ikone može okarakterisati kao podobije u svojoj potenciji, dok podobije podrazumeva ostvarivanje ikone u potpunosti.[9] Podobije je stanje koje pretpostavlja slobodno i svesno iskustvo obožujuće blagodati. Čovek se kreće između lika i podobija, prevazilazeći na taj način suprotnost između "starog" i "novog čoveka"[10], između negativnog čovečanskog posle pada u greh i novog čovečanskog, oboženoga u Hristu.[11]

Čovek je pozvan da baštini Carstvo nebesko, kroz obožavajuću blagodat koji dobija kroz krštenje i miropomazanje učestvujući u Svetim tajnama Crkve u zajednici vernih koji predstavljaju telo Hristovo. Čovek, ne može bez Boga ostvariti sebe. Čovek bez Boga nije u potpunosti ostvarena ličnost. O čoveku bez Boga možemo govoriti u ontološkom smislu, ali čovek postaje ličnost eklesiološkom i eshatološkom smislu tek onda kada u svoju horizontalnu egzistenciju ostvari kroz vertikalnu dimenziju, odnosno kada se nalazi u ostvarenju Bogom mu datog naznačenja.  Krst kao simbol raspetoga Hrista, simbolizuje i čoveka u kome se ukrštaju dva sveta, nebeski i zemaljski, on je ta granica koja u sebi nosi istovremeno onostrano i materijalno. U njega je Bog udahnuo svoj dah (nephesh)[12], učinio ga duhovnim bićem koliko i materijalnim, slovesnim i samovlasnim, dajući mu slobodnu volju, učinio ga po Svojem liku i obličju.[13] Zato čovek ne može da poriče Boga, jer time poriče sebe kao Njegovu tvorevinu, relativizuje sopstvenu prirodu i sebe spušta na nivo biološkog egzemplara koji nije ništa više niza biološko – hemijskih reakcija unutar njegovog organizma. Ovde se hrišćanska – bogoslovska antropologija uzdiže iznad ostalih antropologija koje sa materijalističkih i idelističkih osnova pokušavaju objasniti čoveka. Sagledavanje čoveka u njima je nepotpuno, jednostrano i ograničeno, jer se iz tih antropologija ne mogu sagledati sve beskrajne bogočovečanske dimenzije i mogućnosti ljudskoga bića.[14]

Unutar hrišćanske antropološke perspektive čovek predstavlja mnogo više od toga, i pozvan je da bude više od toga. Čovek je pozvan na oboženje. U ovu temu nas još u Starom Zavetu uvodi psalmista[15] a u Novome, apostol Petar, podsećajući nas na Božije obećanje i mogućnost koju ljudska bića imaju pred sobom: „da postanu pričasnici Božije prirode“ (gr. θείας κoινωνoί φύσεως), [16]  i apostol Pavle koji u poslanici Filipljanima govori o preobraženju i proslavljenju tela.[17] Oboženje je stanje preobraženja čovečanskoga, "prevazilaženje" stvorene prirode i njeno konsolidovanje u istinskoj egzistenciji ponovnim aktualizovanjem mogućnosti koja joj je data od početka,[18] eshatološko proslavljenje duše i tela i kao sinergično jedinstvo sa Bogom kroz učestvovanje u nestvorenim božanskim energijama.[19] Za teološku antropologiju oboženje je ne samo moguća stvarnost, nego je ono i obećano čoveku od početka. Ono je istovetno sa onim sa podobijem, odnosno dinamički elemenat suštinski za čoveka. Oboženje je carsko dostojanstvo do kojega dolazi podobije, konačni kraj ili prirodna veličina na koju je čovek pozvan.[20] Sagledavajući proces oboženja Sv. Grigorije Palama naglašavao je da se suština oboženja nalazi u učestvovanju u nestvorenim božanskim energijama koje omogućavaju čoveku da transcendira sebe, da živi životom Hrista i tako i sam postane „nestvoren kroz milost“.[21] Oboženje nastaje zahvaljujući ljubavi čoveka prema Bogu. Po rečima Sv. Grigorija, „ljubav prema Bogu jeste put ka oboženju“. Vrhunac toga puta je sjedinjenje s Bogom, koje i jeste oboženje.[22]

Smisao čovekove egzistencije nije puko moralno usavršavanje, niz poduhvata koji bi ga učinili savršenim moralnim i etički prihvatljivim bićem. To je moguće i bez učestvovanja u blagodati Svetoga Duha i Hristove otkupljujuće žrtve. Na kraju krajeva, o tome svedoče nehrišćanske religije koje u manjoj ili većoj meri unutar svojih verskih postulata sadrže puritanistička i asketska načela. Čoveku nije moguće postići svoje naznačenje bez Boga, dakle, bez Onoga koji ga je na samom početku i odredio. To se jasno može videti u slučaju prvorodnog čoveka Adama, koji je posle grehopada izgubio mogućnost da se kreće prema oboženju. Nalazeći se u ovakvom stanju teške obolelosti, čovek više nije bio u stanju da se iznova usmeri ka Bogu.[23] Da bi se ljudsko biće vratilo na put prvobitnog naznačenja, trebalo je dođe najvećeg događaja u istoriji čovečanstva – ovaploćenja Sina Božijeg. Upravo u tome se i nalazi razlog Hristovog utelovljenja koji je postao sudionikom čovekove prirode, da bi čovek postao po blagodati pričasnikom božanske. Poetski se izražavajući, Sv. Grigorije o tome kaže sledeće:

„Postanimo kao Hristos, jer je i On postao kao mi; postanimo bogovi blagodareći Njemu, jer je i On (postao) čovek radi nas. On je primio lošije da bi nama dao bolje; usiromašio je da bi se mi obogatili Njegovim siromaštvom; primio je izgled sluge, da bi mi dobili slobodu; spustio se da bi se mi uzvisili; bio je iskušan da bi smo mi pobedili; bio je obeščašćen da bi se mi proslavili; umro je da bi se mi spasili... Neka čovek da sve, sve prinese na dar Onome Koji je Sebe dao u otkup i razmenu; nijedan dar nije uporediv sa time, da čovek daruje Bogu samoga sebe, poznavši silu tajne i postavši radi Hrista sve ono što je  On postao radi nas.“[24]

Tako je u čovečanska priroda postala zauvek delom Božije prirode. Čovečanska priroda je sada (Hristom) uznesena u sami zagrljaj Svete Trojice. Ništa više ne može odvojiti čovečansku prirodu od Boga.[25] Bog i čovek sjedinjeni su u Hristu Bogočoveku. Ugledajući se na Hrista, obitavajući u Njegovoj prisutnosti čovek se nalazi u neprestanom uzdizanju ka Njemu. Upravo Hrist predstavlja tu vertikalnu i novu stvarnost o kojoj sam malopre govorio, stvarnost koju ljudsko biće uporno želi poreći ali to nije u stanju, jer ona je deo njegove prirode. Svako ljudsko biće u sebi nosi prazninu koja teži za onostranim, za transcedentnim, svetske religije, uostalom i svedoče o tome.

Nova stvarnost nastala je ovaploćenjem Reči, učinila je Crkvu delatnom kroz delovanje Svetog Duha, ne samo spoznajom u zajednici nego i novim životom. Ona nam se ne daje na spoljašnji način, već kao promena našeg bića, kao preobražavanje. Tome čovek ne pristupa prostim čitanjem Svetog pisma niti upoznavanjem dogmata, već umiranjem i vaskrsavanjem sa Hristom u krštenju, primajući u miropomazanju pečat Duha i postajući član u Pričešću samog Tela Hristovog, i tako napredujući stalno u punijem poznanju do u čoveka savršenog u Isusu Hristu.[26] Kroz blagodat Duha Svetoga, u procesu upodobljavanja čovek doživljava preobražaj ličnosti[27], u kome celokupno njegovo telo, u svojem duhovnom i materijalnom smislu biva izmenjeno. Bog kroz proces oboženja usmerava čovekovu slobodnu volju ka Njemu da bi se čovek, prinoseći Bogu njegovu slobodu, njegovu samovlasnost, ponovo sjedinio sa Njim.[28]

Ljudsko biće postaje ličnost tek onda kada izađe iz  individualističkog načina postojanja[29], kada počne da živi život ljubavi i požrtvovanja za svojeg bližnjeg, a bližnjeg predstavlja svaka osoba koje se nalazi u potrebi. Tako oboženje preko bića koje biva oboženo deluje i na spoljašnji svet koji ga okružuje, šireći blagodat i oslikavajući Hrista i noseći sa sobom neugasivi plamen spasonosne vere. Oboženje nema samo soteriološki karakter već i psihofizički jer definiše osobu u njegovoj celosti, ono preobražava njegovu kompletnu ličnost, i menja duhovni i materijalni aspekt čoveka.

To upravo ono samoostvarenje i individuacija o kojoj je govorio Jung. Ličnost se može razviti onda kada čovek svesno i sa svesnom moralnom odlukom izabere sopstveni put, i to onda kada taj put smatra najboljim putem.[30] Prava ličnost uvek ima opredeljenje i veruje u njega.[31] Pronaći sebe i sopstveni put i kada se taj put smatra najboljim mogućim izborom, znači ostvariti ličnost. Individuacija predstavlja dinamičan proces koji traje čitavog života, i pred sobom nosi niz iskušenja i situacija koje se moraju prevazići kako bi se taj proces završio.[32] Ovakav stvaralački „individuacioni proces“ podrazumeva prepoznavanje svojih pogrešaka i mana, u hrišćanskoj terminologiji – grehova i katarzu do koje se dolazi pokajanjem.[33] Čovek kao ikona – slika Boga predstavlja ličnost u svojoj potenciji, odnosno mogućnost da sebe ostvari kao ličnost i prevaziće sopstvenu prirodu. Sagledavajući ovaj proces pravoslavni teolog Panajotis Hristu kaže sledeće:

            „Slika pripada kategoriji prirode, a podobije kategoriji ličnosti i zapečaćuje ljudsko savršenstvo. Ličnost se formira tokom naporne borbe koja za cilj ima uzdizanje ljudske prirode, ili bolje reći njeno prevazilaženje. Formiranje ličnosti znači preobražaj pokreta u energiju, prirodne volje u gnomičku (ličnu) volju, slike u podobije. Drukčije formulisano, ono znači uzdizanje čoveka u oblast božanskog i njegov dijalog s Bogom licem k licu. Na taj se način ispunjava krajnji cilj njegovg stvaranja koji je da slavoslovi Božanstvo i da bude učesnik Božanske slave i svetlosti.“[34]

Veoma je bitno naglasiti važnost Crkve kao mesta unutar kojeg se dešava oboženje čoveka. Ako ovo posmatramo iz perspektive pravoslavne teologije onda to svakako podrazumeva sledeće: Ljudsko biće pokajanjem i Svetom tajnom krštenja i miropomazanja postaje delom Crkve[35] - Tela Hristovog i  prima blagodat Duha Svetoga. Nastavljajući da živi u skladu sa učenjem Crkve, kroz Svete tajne ispovedanja i evharistije ljudsko biće kao živi ud Tela Hristovog postaje podobno Hristu, suobličava se sa Njim - obožuje se.

Ova promena se ne dešava samo u nutrini ljudskog bića već prožima sve delove tela, naglašavajući pritom eshatološku dimenzuju oboženja, odnosno potpuno preobraženje. Oboženje čoveka počinje i savršava se u zemaljskom životu, ali se u potpunosti realizuje u budućem veku. Ljudsko biće se u ovostranoj – zemaljskoj egzistenciji, priprema za oboženje, međutim samo „tamo“, nakon prelaska u drugi svet, on ga i dostiže; to i jeste „granica tajne“ hrišćanske vere.[36]