Individualna odgovornost ili kolektivno poricanje

    Često smo prethodnih godina od raznih političara imali prilike da čujemo sledeće reči: "Zločin se mora individualizovati, on ima ime i prezime, ne smemo ga generalizovati..." Slažem se sa ovim rečima, međutim, postavlja se pitanje kakav stav prema tome imati narod među kojima su pojedinci učinili takve zločine. Ono što me kod našeg naroda najviše pogađa jeste dvosmislen, ambivalentan i krajnje nedefinisan stav prema onima koji su odgovorni za zločine počinjene u proteklim ratovima.

    Činjenica je da zločin nema nacionalnost, i da se zbog toga ni jedan narod ne sme etiketirati kao genocidan, kao što određeni pojedinci pokušavaju dati takav epitet našem narodu, ali ide li nama u prilog činjenica da se u središtu kolektivne duhovne rastrojenosti i atrofije našeg naroda pojavio panteon novih bogova - heroja i zaštitnika čija se apoteoza dogodila upravo tokom nesrećnih devedesetih.

    Ko su ovi heroji i zaštitnici, smatram to nepotrebnim navoditi, dovoljno se o njima slušalo i govorilo, po njihovim imenima su određene "patriote" pokušavali i čitave bulevare nazivati a zbog njihovih "časnih" dela mi danas plaćamo cenu. Neosporno je da je tokom devedesetih došlo do formiranja jedne nove podkulture u kojoj je došlo do drastičnog poremećaja sistema vrednosti a iz koje je proizašao čitav jedan nov naraštaj. Nažalost, svi ovi činioci su doveli do stvaranja jedne veoma negativne društveno političke konstelacije u koju se gore pomenuti milje savršeno uklapa.

    Konstantno poricanje odgovornosti, gde u svetlu zavereničkog diskursa sebe stalno postavljamo u poziciju žrtve, dovodi nas opasne distorzije kolektivne slike o sebi i samim tim jedne vrste samopravednog stava koji se često ogleda u sloganima poput "Nebeske Srbije" itd. Postavlja se pitanje kada ćemo se odreći ovog idolopokloničnog idealizovanja "heroja", zbog kojih nas čitav inače "miroljubivi" svet gleda kao primitivne i neobrazovane, i pokazati se svetu kakvi zaista jesmo, jedan stari, evropski, civilizovan, hrišćanski narod. Nastavak sledi...

11/30,2007 Posted to Politika

Comments (5)


Ima li u ovoj našoj zemlji nešto za džabe?

    Dok sam jutros išao na posao, uobičajenu rutinu razmišljanja o tome šta sve treba na poslu uraditi prekinula mi je jedna simpatična devojka koja mi je u ruke pružila dnevni list. Ok, to nije ništa novo, uobičajeno je kad nove novine izađu u prodaju da ih prvih nedelju dana dele besplatno po raznim lokacijama u gradu. Međutim, ono što je zanimljivo za ove novine jeste, da će one i ostati besplatne. Nisam mogao da poverujem kad mi je devojka to saopštila, i zaista, ovih dana su pored svake GSP stanice u gradu postavljene kutije sa besplatnim novinama. Da li je moguće da je u ovoj zemlji nešto besplatno, i to ni manje ni više nego novine. Ne bih sada ulazio u to da li su ljudi iz gradske uprave smatrali da su Novosadjani nedovoljno informisani ili su jednim lepim gestom hteli da naprave presedan u načinu javnog infomisanja, ali je činjenica da je Novi Sad dobio novi dnevni list, i to ni manje ni više nego besplatan.  Da li će to i ostati, pokazaće vreme...

11/29,2007 Posted to Hronika naše svakodnevnice

Comments (4)


Metanoia, odnosno preumljenje

    Metanoia (gr. μετανοῖα) je grčka reč koje u prevodu znači preumljenje, promenu uma, pokajanje. Reč se odnosi na duhovnu obnovu čoveka, proces duhovne katarze kroz koju čovek treba proći da bi stigao do svog bogomdanog naznačanenja, odnosno oboženja. Stvoren kao ikona Božija, predodređen je da postane podoban onome koji ga je stvorio, to jest, Hristu – bogočoveku kroz čije ovaploćenje dobija mogućnost da postane sličan Bogu. Drugim rečima, blagodareći Bogoovaploćenju, čovek po „usinovljenju“ ima mogućnost da postane ono  što je Sin Božiji po prirodi. "On je postao čovekom, da bi mi mogli postati bogom" kaže  Sveti Atanasije.
 
    Ali ne bih sada govorio o implikacijama duhovne promene na pojedinca, već o uticaju duhovne promene pojedinca na kolektivnu svet jednog naroda, u ovom slučaju, našeg, Srpskog naroda. Siguran sam da individualno preumljenje može dovesti do kolektivnog preumljenja čitave nacije, duhovne obnove celog naroda, koja nam je toliko potrebna. Zašto ovo govorim,  pa zar nismo proteklih pedeset godina živeli kao duhovni bogalji, odričići se svog nacionalnog i verskog identiteta, klanjajući se kultu antropocentične ideologije koja od čoveka napravila boga, a od svojih sledbenika stvorila usamljene monade bez identiteta. Komunizam je imao dalekosežne posledice na sprski etos, koje osećamo danas, pa tako dolazimo u situaciju da nacionalni identitet poistovećujemo sa verom, ili sa političkim opredeljenjem. Tako na primer, imamo pojam o pravom i istinskom srbinu koji mora biti isključivo pravoslavne veroispovesti i apriori ultradesničarski politički opredeljen, dok svi ostali (a to su srbi drugih veroispovesti i političkih opredeljenja) spadaju u kategoriju one čuvene i dobro poznate i izlizane fraze "domaćih izdajnika i stranih plaćenika". 
 
    Sve dok na ovakav način sebe podvajamo, ne možemo ni očekivati određeni ekonomski, socijalni, a kamoli duhovni prosperitet. Kako će naša zemlja izgledati u budućnosti, najviše zavisi od nas samih. Upravo od mene i tebe. Kolektivna promena počinje od invidudualne, jedna ideja rađa se u pojedincu i širi se dalje. Ovde dolazimo do naše iniijative, promeniti način razmišljanja i doživeti intelektualno preumljenje, jeste doprineti i kolektivnoj promeni. Mišljenja sam da je ovo moguće jedino onda kad svoju antropocentričnu perspektivu zamenimo sa bogocentričnom, i posmatramo sebe u odnosu na Boga. Dakle, živet kao hrišćanin znači istinski biti ljudsko biće, odnosno biti pripadnik čovečantsva koje se smisleno preobražava na putu ka Bogu kao suštvom bitstvu. Aristotel je davno rekao da: „svi ljudi po prirodi teže za znanjem“, dopunio  bih njegove reči i rekao bih da svi ljudi po svojoj prirodi teže za Bogopoznanjem, razlika je u tome što jedni toga postaju svesni, a drugi ne. Ovo je moja perspektiva preumljenja, to ne mora da bude i perspektiva drugih, ali sam ubeđen da ljudsko biće ne može ostvariti sebe, odnosno svoje naznačenje i objasniti problem sopstvene egzistencije bez Boga, čiji lik predstavlja i nosi u sebi. Čovek je biće koje putem svoje prirode unosi onostrastranost u sopstvenu egzistenciju, jer čovek, ne postoji radi sebe samog, on postoji za drugoga i vapije za drugim, on ne postoji sam od sebe, već mu je to postojanje dato.
 
Ovde se vraćamo na početak, soptveno preumljenje dovodi nas do kolektivne promene svesti. Počnimo promene od nas samih i shvatićemo  vremenom da te promene dovode i do promene onih koji žive oko nas. Zemlja u kojom živimo ostaje na nama mladima, kako će njena budućnost izgledati zavisi od nas samih...

11/29,2007 Posted to Teologija

Comments (27)